Zbog šverca svilenih marama u Poljskoj, krajem 1959, KS Beograda kaznio je većinu Zvezdinih igrača, a najgore prošao Branko Radović (doživotna zabrana igranja) koji je razočaran otišao u Split, postao „otac splitske košarke” i temelj jednog od najboljih timova u istoriji Evrolige.

U to vreme znalo se ko šta donosi iz inostranstva i u koje domaće radnje (radili su to i fudbaleri i košarkaši i odbojkaši i vaterpolisti…), time su se bavila i neka od najeminentnijih imena jugoslovenskog sporta. Kako je svojevremeno kroz osmeh govorio generalni sekretar FIBA Bora Stanković, koji je i sam bio u tom „biznisu”: „U to vreme smo uspešno stupili na crnu berzu”.

„Jugoslavija je bila blokirana sa Istoka, a nije imala sredstava da se snabdeva sa Zapada. Život je bio jako težak“, pričao je autoru ovog teksta Stanković, reprezentativac od 1946. do 1953, a posle toga trener i generalni sekretar KSJ, „Odlasci u inostranstvo bili su prilika da se nešto kupi i zaradi. Pred put u inostranstvo dobijali smo nešto novca, kao neke dnevnice. Tako smo postali šverceri. Stvari koje smo kupovali donosili smo u beogradske komisione i za njih odmah dobijali novac ili čekali da se prodaju po znatno višoj ceni nego što su plaćene. Tu je bilo štofova, satova, kafe, cipela… Država je takvim stvarima gledala poprilično kroz prste, posebno sportistima, tako da je od toga moglo dosta dobro da se živi. Posle se ta trgovina razvila, pa su nam komisioneri čak i naručivali neke stvari. Naravno, bili smo sitne ribe za fudbalere, koji su i više putovali i bili znatno cenjeniji nego mi. Ali se manje-više znalo ko svraća u koje komisione“.

Međutim, jedna turneja košarkaša Crvene zvezde, krajem 1959. u Poljskoj, završila se kobno po crveno-bele. Maltene čitav tim je rasformiran zbog šverca u inostranstvu, tako da je Zvezda tu sezonu (1959/60) teškom mukom izborila opstanak u najvišem rangu.

Crveno-beli su u to vreme u Evropu išli uglavnom vozom, preko Beča, u kojem su kupovali razne stvari kojih nije bilo kod nas ili u nekim drugim državama. Kad je odredište bila Poljska, većina igrača je kupovala svilene marame koje su onda preprodavali za maltene 20 puta višu cenu. Jedne noći, u Krakovu, policija je upala u hotel iz kojeg su pobegli Branko Radović i Milutin Minja, a ostatak tima je istog trenutka vraćen u zemlju. Košarkaški savez Beograda izrekao je kazne svim igračima – od godinu do doživotne zabrane igranja košarke – a pošteđeni su bili samo najmlađi (Cvetković, Vićentijević i Belić).

Radović je najgore prošao (doživotna), zatim Minja (dve godine), dok je reprezentativcu Dragojloviću kazna prepolovljena (sa dve na pola godine), pod pritiskom saveznog kapitena Aleksandra Nikolića jer su se bližile Olimpijske igre u Rimu 1960. Najbolji strelac domaćeg prvenstva (prosek 30,9 poena 1959), reprezentativac Branko Radović je, ogorčen, spakovao kofere i krenuo za Split. Poslednje što je rekao u Košarkaškom savezu Jugoslavije, dok je završavao razgovor s predsednikom tog saveza Danilom Kneževićem, bilo je ovo: „Idem ja nazad u Split da napravim državnog prvaka!“.

U prvi mah, to je kod nekih izazvalo podsmeh, međutim, mnogima nije bilo do smeha kad se to proročanstvo vrlo brzo obistinilo. Ta odluka je promenila izgled jugoslovenske i evropske košarke (pa i Evrolige), mada taj put nije bio lak. Ko zna kako bi izgledala i istorija Crvene zvezde da je Radović ostao u njoj jer bio je u to vreme jedan od najboljih jugoslovenskih igrača, neverovatan atleta, prvi koji je zakucavao loptu u koš na ovim prostorima. Neki njegovi saigrači su govorili da je tako bio skočan da bi u skoku udalj ili troskoku mogao da napravi svetsku karijeru. Izvor: SPORTKLUB

	Domaćin	Gost
KK Olimpija, Ljubljana
KK Željezničar, Karlovac
KK Partizan, Beograd	89:90	97:74
KK Zadar, Zadar
OKK Beograd, Beograd
KK Ljubljana, Ljubljana
KK Proleter , Zrenjanin
KK Lokomotiva, Zagreb	104:71	77:60
KK Zastava Kragujevac